Odraz u ogledalu

U trenutcima bola....kada zelim da zaustavim suze koje teku, uradim jedan ritual. Odem do ogledala i pogledam se, zagledam se u svoje lice i oci...

Cudno je kako tuzna grimasa nestaje a oci dobijaju jedan zanosni sjaj. Pokusavam da prodrem u njih da vidim tugu i ocaj koji osecam ali... ne vidim ...vidim blag pogled, sjaj ...da malo su mozda tamnije, mozda su za nijansu ozbiljnije od proslog puta ali sijaju istim sjajem, zive su, vesele su...i dalje imaju tu moc, tu zensku djavolastu moc.

I onda se setim njegovih ociju....setim se da sam videla oci koje nisu govorile nista,  nisu imale  sjaj, dubinu, pricu.... svaki pokusaj trazenja necega u tim ocima bio je osecaj odbijanja o zid... moji pokusaji su bili uzaludni.

Zbog tih ociju moje oci placu.

Cesto pricam sama sa sobom....

secam se imala sam sedam godina kada je moj otac koji je u to vreme bio  jako retko u kuci slucajno cuo razgovor koji je dolazio iz kupatila. Zacudjeno je upitao moju majku " sa kim ona to prica " ....i sad se nasmejem, moja majka je to uvek pricala kao anegdotu.

Ne znam sta sam u tim godinama pricala sada su ti razgovori uglavnom samokriticni...savetodavni, podrugljivi......
Popricajte nekada sa sobom, ima svasta sto mozete sebi reci, ona druga osoba u vama vidi sve ono sto vi ne zelite i kaze ono sto vi precutkujete....

Svidja mi se odraz u ogledalu, i ovog puta sam uspela ocima da zavedem sebe....

osmeh.....lepa si.

Marina Jurisic